XXII
Шамика искрено жали за Јуцом. То је већ и при укопу показао. Велика му је била утеха што су Јуцу обукли у венчане хаљине, оне исте што је он купио. Ту последњу Јуцину вољу испунили су. Шамика је довео о свом трошку дванаест младића, јурата, који ће је носити. Донео је и један велики венац, који ће на сандук метнути. Па је Шамика, кад је тај венац на сандук положио, тако плакао, тако јецао, и тако свет узбудио, да није било једног ока без сузе. После укопа почастио је младиће на даћи. Он је сам за себе даћу дао. Но, то још није све. Отишао је у Пешту код једног новинара и наручио је за Јуцу надгробне стихове. Новинар се нађе у чуду; не зна стихове правити. Шамика га моли да тражи ма кога „стихотворца”, он ће га јако наградити. У уредништву пише један јуриста.
— Амице, ви знате стихове правити? — запита га уредник.
— Нешто мало.
— Напишите овом господину надгробне стихове, добро ће вам платити.
— С драге воље, само пре подне имам посла.
— Молим да будете данас мој гост код „Беле лађе”.
— Драго ће ми бити.
Учини наклон, опрости се.
Шамика је у дванаест сати већ код „Беле лађе”. У пола један дође јуриста. Најпре ручају. После ручка Шамика јуристи све исприча, опише кућу Соколовића, врлину Јуцину, свој одношај. Брише сузе.
— Сад, амице, на том основу начините стихове, и то на српском језику, па онда неколико реди немачки; само да је лепо. Награда је дванаест дуката.
— С драге воље, ал’ морате до сутра чекати.
— Ма до сутра.
— Е сад, господине, идем одма’ на посао, да не губимо време.
Растану се, и опет ће се сутра на ручку састати.
Јуриста после подне шета се по вароши, да мало Пегаза подбоде. Отидне у једну малу биртију, и ту добро се напије. Пред ноћ је већ фантазија набрушена. Ноћу, сам у соби, хода горе доле; на столу чаша и боца вина. Скреше тринаест стихова. Добро му испало за руком. Више не треба. Шамика му је казао да не буде дугачко, али само да се држи задате теме.
Сад опет белај са немачким стиховима.
— Ах, шта би се толико мучио.
Тражи, премеће немачке књиге, и Шилера и друге, и наиђе на пар стихова који су сасвим за ту ствар складни.
„”
Сутрадан је јуриста већ у дванаест сати код „Беле лађе”.
Ето и Шамике.
— Је л’ готово?
— Јесте.
— Најпре да ручамо, па кад се гости мало разиђу, онда ћемо читати.
После ручка читају. Шамики се допада и једно и друго. Чита више пута, увек се допада.
— Врло добро. Па баш тринаест стихова — несрећна нумера! Сасвим је погођено. И немачки су врло лепи.
Шамика вади свилену кесицу и вади дукате.
— Ево, амице, тринаест, нек буде за сваки стих дукат.
Јуриста прими и захвали се.
— Чекајте, амице, још није готово. Ви радите код новина?
— Јесте.
— Принципал радо вас има?
— Он је са мном задовољан и ја с њим.
— Хоћете данас још у уредништво?
— Морам.
— Шта би’ вас молио. Понесите те стихове тамо па покажите уреднику; рад би’ да ти стихови у Новине дођу, и то што пре. Над стиховима да се изреже плачући геније, по форми немачки’ стихова, па онда вавилонске врбе, а на плочи да буду изражена два, један у други сплетена прстена, од који’ је један пук’о. Ако израдите то код вашег принципала, још ћу вас наградити, а принципала ћу, осим трошкова, хонорирати за то са педесет дуката. Јесте ли ме разумели, амице?
— Јесам. — Јуриста све забележи па се опрости.
Сутра ће се опет овде састати. Јуриста, радостан, оде у уредништво и све исприча уреднику. Уредник се смеши, мало мисли се, пак отсуди: „Може се”. Сутрадан дође у „Белу лађу” и донесе Шамики глас да је све у реду, и да ће уреднику мило бити ако га посети. На тај глас Шамика извади још два дуката и да јуристи. После ручка оде са јуристом у уредништво. Уредник га лепо дочека. Ту после поразговарају како ће се у новинама спровести та „монументална” ствар, и растану се. Шамика у једној сребрној кутијици бесприметно остави педесет дуката. Уредник ће већ то наћи. Па зашто не би то штампали? Ником не шкоди, а неће тиме своју публику увредити. После неколико дана дођу новине у варош У. Читају, сваком се допада. Диве се Шамикиној домишљатости. Шамика моли Соколовићеве да му допусте споменик дићи Јуци. Мало се затежу, после дозволе. И, доиста, подиже јој Шамика споменик. Лепа мраморна плоча, и геније, баш по оном плану као што је у новинама. И стихови су изрезани. Напослетку Шамика је изгорео на свећи парчета од свиле венчане хаљине, па је пепео покупио и метнô у ону сребрну кутију где је пепео од „букета”, и све је измешао. Тако Шамика жали за Јуцом.
XXIII
Када је Полачекова у родбину отпутовала, више се није ни враћала. Отац не да. За неко време још чека, жао јој је за Шамиком, али Шамика ништа не пише. Дуго јој чекати. Нађе се прилика: један касапин, по вољи Полачека. Добра партија. Лујза је тамо далеко са својим мужем много година провела; но сад скоро умре стари Полачек, и дошла је у Ш., да се с братом дели. Ту је с њом и муж, господар Венцл Свирак. Лепо, мирно су наследство поделили. У вароши У. држе се лицитације на варошки регал на касапнице. На мунти је и господар Свирак. Свирах да највише, и његове су касапнице. Сад се Свирак са госпођом Лујзом досели у варош У., баш где је Шамика. Госпођа Лујза се распитује за Шамику, а Шамика за госпођу Лујзу. Шамика неће у посету, мисли замериће се Свираху, а радо би ишао. После кратког времена упозна се са Свираком, и већ игра с њим карте у кавани. Лујза је све исприповедала Свираку, ту њену љубав, на што се Свирак само насмеје. Може слободно Шамика доћи, неће се замерити.
Госпођа Лујза кад је чула Шамикино житије, не само што се није срдила на њега, већ га сажаљевала. Господар Свирак договори се са госпођом Лујзом, пак једном приликом у кавани каже Шамики да би му мило било, и на част би му служило, кад би њега и госпођу Лујзу посетио. Шамика то једва дочека. Лепо се обуче, па оде код Свирака. Господар Свирак није код куће. Само госпођа. Лупне, уђе. Госпођа Лујза устане, гледа, не верује својим очима.
— Та јесте л’ ви, ? Давно се нисмо видели. Ал’ смо се обоје променили!
— Драго ми је особито.
Гледају се. Пред Шамиком велика, раскрупњала дама; Шамики се у глави узмути ова прошлост, не зна шта да мисли, шта да говори. Госпођа Лујза, опет, Има пред собом сувоњавог човека, сав ћелав, бркови шарени, — није то негдашњи Шамика. Сажалителан поглед баци на њега. Волела би да га више није видела. Досад барем у сну, у фантазији, пратио је лик млађаног Шамике; код ње је Шамика увек био младић као Ахил. Пружи му руку, па се дуго гледају, не могу да започну. Учинило им се канда сањају. Када се разберу, почне једно другом приповедати од почетка до краја све, укратко. Сад је Шамика тек дознао како је због луцкастог кочијаша изгубио Лујзу. Ступи красна млада девојка у собу; то је њена кћи, Мимика, већ јој осамнаест година.
Шамика гледа на Мимику.
— Истоветна мати!
— Јел’те, кад је мати била осамнаест година?
Мимика учини поклон.
Тако се подуже разговараше и, давши реч да ће их више пута посетити, препоручи се и оде. Шамики се све прошле године премећу по глави; хоће силом да се увуче у негдашње, старо његово осећање, још кад је први пут у Ш. био. Не може, већ је све прошло. Па како ће сад Шамика живети? Свет се мења, али Шамика у женидби не. Већ је умро и Кречар и Чамча.
Чамча! Како је живео, тако је и умро. Није дуго боловао, лако је умро. Пре него што ће издахнути, рече:
— Збогом, свете, доста сам те се наживио!
Последња жеља му је била да га у платнарском дугачком сандуку укопају. Проклиње Сару, ако му вољу не испуни. Шта ће да ради, мора му Сара вољу испунити но она је достојна Чамчина жена, досетљива, метне га доиста у платнарски сандук, али га дâ најпре код столара исполитирати, па онда на њега обични натпис. То се чуло по вароши. Скоро цела варош је на окупу. Гледају сандук и смеше се.
Чамча и после смрти на смех побуђује.
XXIV
Шамика се са Соколовићевом кућом сасвим измирио. Опет је у кући свакидашњи. Две су још девојке у кући на удају.
Старија, Паулина, од двадесет година, а млађа, Маца, од шеснаест година. Лепе девојке. Шамика их лепо занима, разговором и свирањем. Девојке се сасвим на њега научиле; кад један дан изостане, већ им је дуго време. Брат и мати уверени су да би код њега жена добро живела, и штета што се није оженио. Да је запросио био Јуцу кад је још здрава била, дали би му. А човек имућан. Мати се договара са сином, били Шамики понудили Паулину. Син је склон. Питају Паулину би ли за Шамику пошла. Паулина се смеши, иште промишљења. После неколико дана Паулина изјави да би пошла за Шамику. Једном приликом, кад је Шамика дошао код њих, мати га позове у другу собу.
Седну на диван.
— Господин Кирић изволите сести.
— Знате шта ћу да вас питам?
— Не знам. — Погодите.
— Ваља би вам требала каква мустра из Пеште?
— Не. Питам вас, би л’ ви узели моју Паулину?
— Ви се шалите, — смеје се Шамика.
— Не шалим се; питам, хоћете ли узети моју Паулину?
— Та не видите да сам сав ћелав и прогрушан.
— Колико година вам је?
— Педесет.
— Соколовић је био педесет и две, када ме је узео, а била сам за две године млађа но сад Паулина. Па код вас свака ће женска лепо живети. Удадба је једно друштво од једног пара, а доброта је основ томе животу. Лепота, младост пролази.
— Видим да озбиљно говорите, и ја ћу вам озбиљно одговорити. Ја сам доиста рад да се фрајла Паулина срећно уда.
— Па усрећите је.
— Примате мој план.
— Дајте ми термин три године.
— Дуг термин.
— После три године, ако не дође боља партија од мене, онда ћу је узети. Будите с тим задовољни. Даље ићи не могу, а задату реч ћу одржати.
Мати се и с тим задовољи. Саопшти то и Паулини, и она је задовољна. Удадба јој је осигурана. Шамика има велика познанства. Многи странци су к њему у госте долазили. Његова кућа је била као гостионица, само што већ нема ни дућана ни биртије господара Софре. Укус Шамикин и Шамикин карактер познати су надалеко. Коју фрајлу Шамика похвали, та се мора удати; ког момка покуди, тај се неће скоро оженити. Шамика је у својој сали много пута балове давао, особито када какви отменији гости дођу. Шамика ће дати бал, ту су отмени гости. Што је год у вароши „хотволе”, све ће ту бити. Ту ће бити и господар Венцл Свирак, са госпођом Лујзом. Шамика увелико одлази код Свирака, и Свирак Шамики. Госпођа Лујза је том приликом онде као домаћица, тако су фамилијарни. Ту ће бити и млађи Полачек, са госпођом Матилдом.
И на њима се већ године познају. Ту су и Соколовићеви.
Бал је већ започео. Омладина игра. Шамика пази на ред. Шамика не игра, каже да је већ оматорио. Играју котиљон; не зна нико да управља; сплету се. Шамика гледа, па се смеје. Сви моле господина Шамику да се он прими, па на многу молбу послуша их. И ту је у тој молби било неког формалитета. Три од фрајла испод руке воде се, и дођу, као три грације, у депутацију. Томе Шамика више противстати не може. Онда Шамика управља котиљоном. Али онда и иде! Пре него што би почео, узвикнуо би: „Ви сте славни момци!” Макар је педесет година, опет је први играч. Странци весело играју. Један неће од Паулине да се откине. Богат, фини младић. Опет играју „даменвалцер”. Шамику да покидају. Приђе к њему госпођа Лујза.
— Ви сте, , — па га јаком руком дочепа, и бурно се окрећу.
Гости пљескају: „Вгаvо Kirić, bravo Frau von Svіrak!”
И сам Свирак пљеска, допада му се. Једва га Лујза пустила, а ето, опет, госпође Матилде.
— Сад морате са мном, .
Опет вичу: „Браво, виват Кирић!” После опет заседне Шамика са Свираком, па му приповеда о његовој старој љубави. Сад, вели, долази му то као сан, скоро ни сам не верује да је то истина била. Свирак каже да му жена све то и колико пута приповедала, па се слатко смеје.
После бала, сутрадан, млади странац испита Шамику о фрајли Паулини. Каже му да је добра, јака кућа, па се странац моли да га одведе тамо код Соколовићевих у посету. Странац буде добро примљен. Већ се добро упознао на балу са фрајлом Паулином. Дваест осам година стар, и вицесудац. Очина кућа јака. После посете договара се гост са Шамиком. Пита га о свим околностима. Шамика хвали кућу, хвали Паулину.
Странац отпутује, но скоро ће опет доћи, и то са оцем. Шамика се договара са Паулинином матером; матери се странац допао. Доведе оца и сина у посету. И оцу се Паулина допада. Код Шамике опет се договарају. Пита отац шта ће мати покрај Паулине дати. Дванаест хиљада. Отац је задовољан. Најпре отиде Шамика матери и брату. Погоде се. Паулина је већ онај дан заручница. После две недеље сватови. Паулина се уда. Није морала чекати три године.
Шамика се опет није оженио. Шамика је „галантом”. Није трајало по године, Шамика похвали Мацу, и Маца се добро уда. Сад већ у Соколовића кући нема више никог за удадбу. Сад је опет Шамика у Свираковој кући свакидашњи. Овамо долази Матилда и њена кћи. И Матилда има кћер од седамнаест година. Сасвим је ту фамилијаран. Госпођа Лујза тапше га по рамену пред Свираком.
— Мој стари каваљер.
— „Гумиласти”, и ви већ нисте „кабинетсштик”.
Смеши се па мери Лујзу; тако је дебела. Он и ту, све око девојака, а девојке око њега. Уда се и Мимика. Удала се за Јуциног брата. Шамика је ту био проводаџија. Не траје по године, уда се и Матилдина кћи.
Све добро удате, на препоруку Шамикину.